Projekat „Promeni za dobro“ realizuje se u okviru programa „Podrška Vlade Švajcarske razvoju opština kroz unapređenje dobrog upravljanja i socijalne uključenosti – Swiss PRO“, koji sprovodi Kancelarija Ujedinjenih nacija za projektne usluge (UNOPS) u partnerstvu sa Stalnom konferencijom gradova i opština (SKGO).
Cilj svakog modela prevencije poremećaja u ponašanju kod dece i mladih jeste razvijanje otpornosti i to ne samo na nivou pojedinaca već i na nivou porodice, škole i lokalne zajednice. Neophodan preduslov za razvijanje otpornosti jeste prepoznavanje rizičnih faktora koji mogu uticati na kasniju pojavu poremećaja u ponašanju ali istovremeno i protektivnih faktora koji mogu sprečiti nastanak i/ili dalji razvoj nepoželjenih oblika ponašanja.
Radi lakšeg identifikovanja, rizične faktore možemo podeliti u sledeće kategorije:
Individualne karakteristike deteta : genetski faktori, niske verbalne sposobnosti, prepoznavanje antisocijalnog ponašanja (kršenje kućnih i školskih pravila, laganje, kršenje društvenih normi, krađa i obmanjivanje… ), problemi i/ili smetnje mentalnog zdravlja, sklonost da se drugima pripisuju neprijateljske namere.
Karakteristike porodice: nizak socio-ekonomski status, nedostatak nadzora nad detetom, neefikasno disciplinovanje, nizak nivo emocionalne topline, visok nivo konflikta u porodici, prisustvo zavisnika u porodici, osoba sa duševnim oboljenjima i visok nivo tolerancije prema kriminalnom ponašanju I zloupotrebi psihoaktivnih supstanci.
Odnosi sa vršnjacima: povezanost sa devijantnim vršnjacima, slabe veštine građenja odnosa, slaba povezanost sa vršnjacima prosocijalnog ponašanja.
Školski faktori: nisko postignuće, marginalizovanost i odbačenost, slaba posvećenost obrazovanju, nedostatak pravila, haotičnost i druge teškoće u organizaciji i radu škole.
I pored izloženosti brojnim rizičnim faktorima mnoga deca ne razviju poremećaj ponašanja. Ovo se, između ostalog, pripisuje dejstvu takozvanih protektivnih faktora. Protektivni faktori definišu se kao faktori koji ublažavaju ili poništavaju dejstvo rizičnih faktora. Ona se uglavnom svode na opisivanje suprotnosti rizičnim faktorima ili opisivanje preventivnih programa fokusiranih na rizične populacije. Kao protektivne faktore možemo identifikovati dobre veštine rešavanja problema i komunikacije; u srednjem detinjstvu važnu ulogu imaju alternativni pružaoci nege, dok su u adolescenciji važni intrapersonalni faktori kao što je lokus kontrole (prihvatanje odgovornosti za svoje postupke) i sposobnost samoprocene; nivo aktivnosti, socijalne veštine i inteligencija, afektivna vezanost unutar porodice, postojanje emocionalne podrške i spoljni sistemi podrške kao što su škola, klubovi, vršnjačke relacije.
Evidentna je potreba rane detekcije rizičnih faktora iz neposredne okoline deteta koji mogu predstavljati uzroke ispoljavanja rizičnog ponašanja. U našem društvu se rizična ponašanja u velikom broju slučajeva pojednostavljuju tvrdnjom da je u pitanju nevaspitanje i obest razmažene dece. Ono što je jako važno, a to je treba praviti razliku između nestašluka i rizičnog ponašanja.
Nestašluk je normalna pojava u dečjem razvoju, ali kada ponašanje konstantno i uporno prelazi jasno uspostvljene granice ponašanja postavljene od strane osoba od autoriteta onda prerasta u problematično. Razlikuje se, dakle, ponašanje koje predstavlja povremeno odstupanje od društveno prihvatljivog ponašanja i ponašanje kada dete iskazuje problem u ponašanju.
Neretko, rodtelji i odrasli uopšte, opisuju načine na koje deca traže pažnju ističući to kao negativno: kreveljenje, kenkanje, grimase, skakanje, inaćenje,bunt… Ali šta ako dete to radi jer traži povezanost sa odraslima i bliskost? Ako se ponašanje deteta drugačije tumači (kao želju za povezanošću),odrasli su prisutniji – slušaju, osmatraju strpljivo čekaju a ne kritikuju i ne ignorišu dete. Svako ispoljavanje rizičnog ponašanja kod dece predstavlja znak ili apel u pomoć. Teško je priznati sebi da problem postoji, još teže odvažiti se i potražiti stručnu pomoć, a najteže je ostati na putu pozitivne promene koliko god je to potrebno. Ipak, to što je teško , ne znači da nije vredno truda. Traženje stručne pomoći čak i u slučaju dileme nije znak slabosti. Već naprotiv, time se pokazuje odgovornostkako prema svom detetu tako i prema sebi.
Traženje pomoći korak je bliže rešavanju problema.
